Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Познат је као отац четворо деце, предсједник требињског Удружења вишечланих породица “4+“, врстан кувар , а прославио се и као глумац у филму Емира Кустурице „На млијечном путу“.
Али. само његови најближи знају да је Александар Сарић Сара из Требиња за длаку избјегао смрт због екстремне гојазности.
Прије само 20 мјесеци имао је невјероватних 249 килограма и организам измучен тешким болестима. Љекари су му давали још само неколико мјесеци живота. Данас је Александар здрав, окретан и срећан мушкарац, који живи пуним плућима. Има 119 килограма и вјерује да ће још смршавити и спустити се испод „стоје“.
Спавао сједећи
Изгубио је, дакле, 130 килограма и то му је спасило живот.
– Био сам у рату, а и у миру сам извојевао многе тешке битке. Али, ово је била битка мог живота. Не бих побиједио да није било безрезервне љубави и подршке моје супруге Бојане. Она ми је спасла живот – каже Александар Сарић.
ФОТО: МИЛКИЦА МИЛОЈЕВИЋ/РАС СРБИЈА
За Српскаинфо он први пут јавно говори о голготи коју је прошао, о ноћима када није могао спавати, осим сједећи, јер је нагомилано сало пријетило да га угуши, о томе како је за длаку избјегао ампутацију ноге и како су га се рођена дјеца стидила, па му нису дозвољавала да их води у вртић и да долази на родитељске састанке.
– Не замјерам својој деци, замјерам себи, јер сам био толико себичан да нисам мислио на њих, него само на то кад ће ми доћи друштво да једемо, пијемо и уживамо за свој ћеиф – прича Александар.
Поносни на тату
Марко (15), Стефан (11), Марија (9) и Јана (5) данас су поносни на свог тату. А ни он се не стиди да јавно говори о својој гојазности. Напротив, каже да ће бити срећан ако његова исповијест бар једног младог човјека с вишком килограма подстакне да размисли о животу.
ФОТО: УСТУПЉЕНА ФОТОГРАФИЈА
– Људи, живот је тако лијеп, не уништавајте свој живот и здравље због сласног залогаја. Уосталом, у храни треба уживати, а не претрпавати организам гомилама намирница, без икаквог смисла и мјере – каже Александар.
А он, мада то звучи невјероватно, и данас ужива у храни. Мајстор је за справљање сласних ђаконија испод сача и са роштиља. Спреман је да, уз помоћ породице, за неколико сати спреми праву гозбу и да од свега што је приредио узме тек покоји залогај. Паметном доста.
ФОТО: УСТУПЉЕНА ФОТОГРАФИЈА
– Моја супруга и ја, а обоје смо запослени и за плату радимо друге послове, основали смо свој додатни мали бизнис: конобу у којој, у својој кући, припремамо заборављене старинске херцеговачке специјалитете. У томе нам помаже и наш старији син Марко, ученик у угоститељској школи, смјер кулинарство. Сада, у доба короне, коноба не ради, али ми радимо кетеринг за наше муштерије – прича Александар.
Ратна траума
У њиховој кући можете уживати и у врсним ракијама, винима, соковима, џемовима, ајвару – све домаћа производња. Све су то Бојана и Сара својим рукама направили.
Али, једно је уживање у раду и у плодовима свог рада, а нешто сасвим друго зависност и претјеривање, које води у понижење и смрт.
– Претјерано узимање хране је зависност, исто као и наркоманија или алкохолизам. И увијек је у позадини тога неко тињајуће нездовољство, нека потмула депресија. И тако, полако, из дана у дан тонете у бездан – прича Сара.
Није он своје силне килограме, у којима се замало угушио, “стекао” преко ноћи. Слагао их је, каже, годинама. Касније ће му психолози и доктори, који су га спасавали, открити да је све то посљедица прикривене ратне траума. Нека врста ПТСП-а.
Уточиште у храни
Када је почео рат, Александар је био млад, премлад борац. И избјеглица. У рату је, каже, сачувао образ и чисте руке, али му је душа била рањена. Он то, наравно, није знао ни препознао. У храни је тражио уточиште. И тако, годинама.
– Добијао је мјесечно по килограм, годишње десетак килограма вишка. И тако је наслагао скоро 250 килограма. Гледала сам како тоне, покушавала да разумијем, вољела га, подржавала и патила с њим – каже Александрова супруга Бојана.
Како је тијело расло, Александру је дух слабио, воља посустајала, а проблеми се гомилали. Дошао је у ситуацију да не може сам себи свезати пертле, обувала га је супруга. Ођећу више није могао да купује, морали су је шити специјално за њега. Само за панталоне требало му је четири метра тканине.
– Кројачица му некако, уз тешке муке, узме мјеру, али док она сашије ођећу, он се угоји и сашивено му буде тијесно – присјећа се Бојана.
“За тебе је виљушкар!”
Како су се килограми множили, бивало је све мање активности у којима је Александар могао да учествује. Воли планинарење, али није могао пјешачити ни до оближњег насеља, а камоли се попети на Орјен. Није могао да се игра са својом дјецом и учествује у њиховом васпитању. У аутомобиле је све теже улазио и још теже возио: чим би кренули на пут, волан је, хјтела-не хтјела, морала преузимати Бојана. И кола су бирали према његовима габаритима – што већа, то боље. Једном су му чак, док су Сарићи бирали породични аутомобил, рекли: “Ти, делијо, узми виљушкар па се возај!”
Александар се одвајао од живота своје заједнице и породице и живот сводио на неколико килограма меса и слаткиша и пет литара црног вина дневно. Дошло је дотле да је спавао сједећи, да се не би угушио.
– И сједећи тако је у сну кркљао и мучио се, па ни ја нисам спавала. Свако мало бих се пренула и гледала да ли је жив. Да ли је жив отац моје дјеце и мој супруг, љубав мог живота – каже Бојана.
Проблеми са здрављем
Али, права драма настаје 2017. године, када почињу озбиљни, али баш озбиљни проблеми са здрављем.
– Божјом милошћу ја сам још добро прошао, јер зна се шта екстремна гојазност може учинити људском тијелу! Килограми уништавају срце и крвне судове, бубреге, јетру, узрокују дијабетес, погодују појави карцинома – каже Александар.
Од 2017. Александар, каже, није излазио из болница. Због крвних судова, уништених гојазношћу, за длаку је избјегао ампутацију ноге.
– Кажу ми доктори, морамо ти ампутирати ногу, ја запомажем: “Људи, немојте, нема те протезе која може носити моју тежину, нити колица у која ја могу стати! Пустите ме да умрем” – присјећа се Александар.
“Чекао је да умре”
Тврди да је оперисан “на живо”, уз локалну анестезију, јер није било могуће дати му тоталну анестезију на његових, тада већ више од 200 килограма, а да анестезиолог буде сигуран да ће се пацијент пробудити. Захвалан је хирурзима, анестезиолозима и медицинском особљу у Универзитетском клиничком центру у Бањалуци, који су га тада спасили.
И након тога редали су се здравствени проблеми. Свако мало, остајао по мјесец, мјесец и по дана, у болницама. Бојана му је долазила, да му помаже и води га у тоалет, јер ни то није могао сам.
И тако, од доктора до доктора, од дијагнозе до дијагнозе. Док му, почетком прошле године, нису рекли: “Август нећеш преживјети. Остаје ти, ето, неколико мјесеци живота, па ти види хоћеш ли нешто чинити, ако не због себе, онда због своје дјеце.”
– Он се тада потпуно повукао. Није излазио из куће, није се ни с ким виђао. Чекао је да умре. Али, ја га нисам дала. Ријешила сам да се, по сваку цијену, борим за њега – каже Бојана.
Лијечење
Трагала је за рјешењем, по интернету. И нашла прозор за спас: професора др Мирослава Илића, који екстремно гојазне људе спасава лијечењем, које обухвата и операцију “подвезивања” желуца.
– Узела сам мобилни, изашла изнад куће да ме муж не чује, и позвала. Причала сам 40 минута с професором, плакала, молила… Он ми је рекао да лијечење морамо платити и да пацијент мора, наравно, пристати на то. Договорили смо се да позове касније и да ће он разговарати с Александром – прича Бојана.
Бојана је скувала кафу, спремила чоколадице и кренула у одсудни разговор са супругом.
– Клечала је и молила ме да покушам. Признајем, пристао сам само због ње – прича Александар.
22 дана без хране
И тако почиње тешка борба. Бојана је послала дјецу својим родитељима, избацила сву храну из куће и остала са супругом у мисији спаса. Задатак је био јасан и немилосрдан: 22 дана без хране, само на води, повремено уз мало супе, али без имало тјестенине или било какавог другог садржаја, осим течности. То је био услов да се пацијент спреми за лијечење у клиници “Кодра” у Подгорици, које је трајало дуго и коштало 6.000 евра.
– Све сам то прошла с њим. Не питајте ме како. Али, вриједило је – каже Бојана.
Након операције, а то није био једини захват у процесу његовог лијечења, све је кренуло на боље. Александар, а и његова породица, кренули су пут оздрављења и среће. Сваким даном Сара је био здравији, срећнији и – лаганији.
Порука гојазнима
Али, он упозорава да операција, сама по себи, није рјешење, ако човјек “у својој глави”, сам са собом, не рашчисти какав живот жели.
– Упозоравам све гојазне људе, а нарочито младе, да не дозволе себи да дођу у ситуацију да морају на операцију. Постоје боља и лакша рјешења, ако се на вријеме потражи стручна помоћ. “Чаробне” дијете са интернета не помажу. Праву помоћ могу пружити једино стручњаци. И, наравно, кључна је подршка оних који вас воле, било да су то родитељи, браћа, сестре, супружник. Без тога ништа – каже Александар.
Срећан човјек
Предстоји му још једна озбиљна и скупа операција: ваља обезбиједити још 6.000 евра, за захват уклањања сувишне коже са стомака. Није у питању естетска интервенција, него здравствени проблем, јер сувишна кожа је ризик за појаву бактеријских обољења.
Али, и то ће, каже Александар, савладати, уз помоћ своје Бојане. Јер, он је данас срећан човјек.
– Волим живот, волим своју дјецу, а Бојану волим највише на свијету. Увијек сам је волио. Кад сам све друге компасе у животу погубио, њу сам волио. Она је смисао мог живота – каже Александар.
Одбијеница од Фонда
Сарићи су, након Александровог лијечења у Подгорици, упутили молбу Фонду здравственог осигурања РС да им рефундирају трошкове, али је та молба одбијена, иако у налазима јасно стоји да му је живот био угрожен и да би умро да није оперисан.
– Одговорили су ми да гојазност није смртоносна болест. Али, ја најбоље знам да јесте – каже Александар.
Академија дебелих
Прије осам година Александар се пријавио за ријалити шоу “Академија дебелих”, али није примљен.
– На тестирању су ме питали, шта бих урадио са новцем, односно наградом, уколико бих побиједио. Рекао сам да бих све донирао за борбу против гојазности. Вјероватно им мој одговор није био довољно сензационалан – каже Александар.
Монику Белучи носио у торби
Килограми су Александру Сарићу донијели брдо проблема, али и једно невјероватно животно искуство. Постао је права филмска звијезда, захваљујући упечатљивој епизодној улози ратног профитера у филму Емира Куструце “На млијечном путу”.
ФОТО: УСТУПЉЕНА ФОТОГРАФИЈА
Кустурица га је запазио на улици у Требињу и управо због његових габарита понудио Александру ту улогу.
– Играо сам ратног профитера, директора избјегличког центра , који има пролаз код свих зараћених страна, али код ЕУФОР-а. Он се бави свим и свачим, па и трговином људима. Жена, коју игра Слобода Мићаловић, купује дјевојку, Монику Белучи, да буде невјеста за њеног брата. И тако сам ја носио Монику, једну од наљепших жена свијета, у огромној торби, како бих је “продао” – присјећа се Сара.
Каже да је остао дио филмске екипе до краја снимања, па и касније. Посебно је захвалан “професору Кустурици”, јер му је пружио велику подршку у лијечењу од гојазности.
Аутор Милкица Милојевић/Српскаинфо
