Отишао је ПРИKА МЛАЂA

 

Отишао је ПРИKА МЛАЂА
Још један наш Kоњичанин, још један врли човјек, још један наш саборац који је од 1992 до 1995 чувао кућни праг и при том тешко рањен, отишао је у наша сјећања. Напустио нас је Младен Сарић, ПРИKА, уважени угоститељ, дугогодишњи управник Мотела у Kоњицу, један од коњичких господствених боема, човјек који је знао да ужива у занимању које је изабрао као животно опређељење.
Потекао из имовно скромне породице из својих Долова за које био баш везан, као ђечак отиснуо се силом прилика у Банат гђе је завршио осмогодишње и средњошколско образовање. Још касних 60-тих година прошлог вијека показао је сву раскошност способности и стеченог знања у обављању угоститељског посла, толико да је приликом доласка у Kоњиц тадашњег неприкосновеног владара СФРЈ био у екипи која је у Градској кафани опслуживала Јосипа Броза. Они који знају тадашњу стварност знају да већег признања младом угоститељу није могло бити.

 

Осим професионалног статуса и искуства Младен је својим необичним и специфичним хумором, стицао бројна пријатељства широм бивше Југославије али и шире. Добивао је понуде о којима данашње генерације могу да сањају, добио је позив да у Берлину води ресторан. На срећу бројних савременика и његових каснијих пријатеља, међу које скромно и себе сврставам, остао је у Kоњицу. Да нас све оплемени својим пријатељством, бескрајним причама о згодама и незгодама, невјероватним доживљајима којих је имао на претек.
Истовремено је градио и породично гнијездо. Три кћерке, Сандра , Милијана и Тамара, супруга Недељка, четворо унучади, били су његова пензионерска оаза у којој је налазио истински мир. Посебно што је почетком 1996.године морао да напусти родне Борке и Долове гђе је направио кућу и скраси се коначно на Дрини у Вишеграду гђе је као професор у Угоститељској школи окончао свој радни вијек. Поуздано знам да је међу ученицима оставио дубоки , људски и професионални траг. Успомене и драга сјећања.
И у новом граду остварио је бројна пријатељства и дружења. Заједно са кумом, пријатељом , братом, Неђом Шиниковићем – Шурутом иницирао је годишња дружења коњичана у Вишеграду.
И у несрећним ратним временима показао је сву људскост која га је красила. Није му ни тада фалило хумора, специфичног, јединственог какав га је цијели живот красио.
Потписник ових редова запамтио је за цијели живот неколико таквих анегдота , којима због оригиналних израза није мјесто у јавном простору.

 

Остаће упамћем по томе како је, увјеравајући га у опасност од заразе мишијом грозницом 1994.године од његовог великог пријатеља недавно преминулог Ђуре Симића, тражио да своју течност да за анализу и то наплативши литром ракије. Љутња због смјеха који је изазивала та прича трајала је мјесец дана. Уз посредовање заједничког пријатеља пок. Шурута, љутња се преселила у приче, у легенду, као што се и прика Младен, како га је највећи број пријатеља, познаника и другара знао,такође тамо заувијек смјестио.
Путуј пријатељу, друже,земљаче, путуј у неки други бољи свијет , путуј и одмори се. Ми, твоји пријатељи, земљаци, другари, посебно твоја породица задржаћемо сјећање на супруга, оца ,деду пунца ,на једног великог човјека који ће заузети заслужено мјесто у галерији Срба из Kоњица, данас расутих широм земљиног шара.
Покој Ту души и почивај у миру !
У име Удрузења Kоњицана Републике Српске,
ПРИЈАТЕЉ МАРKО ДРАГАНИЋ….