ЗАПИСИ ИЗ РОДОКРАЈА : ПРВИ ПОЉУБАЦ

 

Из моје књиге у припреми: ПРЕОСТАЈУ МИ САМО УСПОМЕНЕ

ПРВИ ПОЉУБАЦ

Пише: Хаџу Ђуро Си. Куљанин

Мислим да нико од вас, вазљубљени читаоци, не може a да се не присјети првог пољупца, нити да заборави име особе са којом се то десило – бар једном у мјесецу!

Поред многих младалачких слика, које нам у надолазећем позном животном времену искрсавају пред очи и таласају по души као у неком безваздушном простору, вјерујем да је слика тог првог пољупца најбоље уоквирена и нарочитоизфиксирана у нашем памћењу, па нити блиједи, нити стари, нити нестаје….

Јер, заиста, признаћете, нема ничег љепшег од тог првог, младалачкогпољупца! Више је страствени него љубавни!

Али, да пређем на ставр, односно, на лично искуство!

Постао сам члан литералне секције у осмом разреду. Водио ју јепознати коњички професор српскохрватског језика Рајко Бјелица. Секцију су, углавном, чинили ђаци из коњичке гимназије. Ја сам једини био из осмољетке.

Дружења су се организовала у вечерњим сатима у некој од празних учионица у Гиманзији на Мусали. Тада би рецитовали своје пјесме, износили лична мишљења о поезији и нашем стваралаштву, а све то под будним и педагошким оком професора Бјелице.

Међу члановима секције налазила се једна дјевојка, гимназијалка, завршне године

Била је лијепа и сва чедна… Висока и витка. Док би ћутала, није се осјећала сва њена, скривена и још недозрела, унутарња љепота. Тек кад би проговорила, и почела да рецитује неку од својих пјесама, до изражаја би долазила сва њена физичка љепота и женска примамљивост. У том складу, или боље рећи, хармојини физичког и духовног, видио сам нешто што ме потпуно обузимало, скоро опијало…

Обрве су јој биле попут пијавица, танке и уздигнуте. Лице обасјаноруменилом младости и здравоћом. Високо чело и крупне, смеђе очију, попуњавали су њену слику са неком врстом грациозношћу у коју се тада нисам одвећ разумио.

Имала је већ зреле дјевојачке груди на које је падала раздијељена смеђа коса по средини главе… (Можда и није била тако лијепа како ми се тада чинило. Али, ево сада, након много година, ја је и даље такву мамтим.)

Ипак, све је то, за мене јуношу и поету у настајању, било сасвим довољно „података“ да у мојој глави изазове „бурурет“ емоција и скаладим пјесму коју сам њој посветио. Назвао сам је „Сама“. А у поднаслову је стајало: „Здравки Ш.“

Становала је у Трешаници, коњичком насељу.

И тако…

Бијаше дивно мајско вече када се мирис околне боровине на Мусали мијешао са васколиким мирисом прољећа на измаку… (А то је вријеме када се, јаче него икада током године, мијешају страст и љубав!) Те вечери, након одржане секције, Здравка и ја, зауставили смо се испред прозора учионице у којој смо рецитовали своја пјесничка стваралаштва. Остали смо сами. Она, веселица, чаробно ме погледала својим смеђим, крупним, очима и раздрагано рекла:

„Придржи ми торбу…Само да средим косу.“

(Наравно, нисам могао ни да наслутим њене скривене намјере!)

Отворила је једно крило прозора које јој је послужило као огледало.

Почела је да се чешља…И сваки пут, када би прошла чешљом кроз своју смеђу, праву косу, поглед би јој се зауставио на мом, већ упаљеном лицу. Није то био обичан поглед. Био је пун изазова, тражења, жеље, жудње… Ја, помало збуњен, и још увијек неодлучан да ишта урадим што би нам се обома допало, све сам јаче стискао и гужвао њену трбу на својимпрсима…

И, онда, наједном…

Ни дан-данас не знам како сам то извео! Нагло сам доскочио до ње, чврсто је загрлио и пољубио у уста… И када је требало да је задржим у загрљају и (вјероватно) наставим са пољупцима, нагло сам, као опарен врућом водом, или као жаба од змије, одскочио од ње да сам леђима и главом ударио у зид!

Почео сам да дрхтим..

А она, веселица, само се насмјеши, приђе ми пажљиво, загрли ме њежно и лица нам се зблизише, а усне се, саме од себе, спојише… И тако, у том споју, топлом и необичном,  остадоше неколико минута…

Другу вечер отишли смо у биоскоп у Друштвеном дому. Гледали смо филм „Балет Париза“.

У ствари, нисмо га ни гледали…Уживали смо у мраку, у задњем реду балкона биоскопске сале…

И шта нам је, вазљубљени моји, остало од тог, нашег првог пољупца? Само повремено сјећање и сладеж младости који је занавијек остао на нашим уснама!