КОЊИЦ- МОСТОВИ НА НЕРЕТВИ

 

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

 

Колики, какви и од чега су све у прошлим временима прављени мостови на ријеци Неретви, на мјесту данашњег Коњица, тешко је утврдити. Знамо да је у турским дефтерима остало записано да је још далеке 1612. године на њој постојао дрвени мост. Саградио га неки Хџи Бали и тако спојио двије обале и приближио двије касабе – Коњице и Белградџик!

Данас је Неретва, у овом граду, премошћена са три моста: Старим, каменим мостом, Новим гранитним и, најновијим, бетонским, који је подигнут почетком овог миленијума.

Дрво, камен, гранит, бетон – материјали, слика и прилика времена када су грађени!

Стари мост: Због своје времешности, камени мост је у народу назван Стари мост. (Видјели смо да је једно вријеме носио и назив Мост краља Александра Карађорђевића I!)

Баш је стар, а још је веома издржљив! Нарушава га вријеме, а кадикад су га и људи рушили, па опет дограђивали, али је он опстајао.

Његових пет темељних камених стубова („кула“) већ (са овом 2025-ом) 343. година стоје у води. Додуше, никада истој!

Дуго се оспоравало „годиште“ овог моста и име његовог градитеља.

Једни су говорили (чак и историчари и путописци) да је „најстарији мост у покрајини“ дјело Хвалимира, краља Срба, зета босанског бана Николе… Други су записали да је „један градић израстао на двјема обалама ријеке, типично турски, са неправилним кућама, минаретима и старим мостом саграђеним у Х вијеку од бана Хвалимира. То је Коњиц. А Турци су га касније само дограђивали!“

Неки су, опет, повјеровали у неку забиљешку да су камени мост саградили Римљани…

Такве непровјерене тврдње љутиле су Коњичане. Нарочито нехришћански свијет.

Онда је Јусуф Мулић (1933-2019), учени Коњичанин, претражио многе турске дефтере и установио да је мост саградио 1682. године извјесни Хасећи Али-ага. Дошао ага, „чак“ из Благаја, из доње Херцеговине, у тадашњу касабу Белградџик да премошћењем Неретве споји херцеговачко с босанским подручјем!

 

 

Ејвала ти, Али-ага, или, аферим ти! Свеједно!

Дефтерима и господину Јусуфу је боље вјеровати неголи и то провјеравати!

Пред крај Другог свјетског рата Њемци су, при повлачењу према Иван-планини, добрим дијелом мост порушили. Онда су га рушили и партизани! И то, нико други него Владо Шегрт (1907-1991)^. Касније је мост поправљен, али није био ни налик пријашњем изгледу, времену и имену.

Послије посљедњег рата у БиХ, Коњичани одлучише да му репликом врате првобитни изглед. Изградња је почела 12. маја 2005. године, а пуштен је за шетњу, љета Господњег, 2008-ог! Грађен је без српске „раје“. Неимари су доведени из Турске, а аргатовали су коњички муслимани!

Ако!

Бар сада се поуздано зна вријеме (до)градње и име новог градитеља новог Старог моста!

Нови мост: Други, Нови мост, саграђен је у новом времену, оном послије 1945. године. Лежи на три темељна гранитна стуба. Главна је саобраћајница према Мостару, односно Сарајеву.

И Нови је ушао у причу.

Тако, након Гагариновог излета у космос, у априлу 1961. године, Коњичани тај мост прозваше Мост Јурија Гагарина. Или краће: Гагаринов мост.

Име не понесе дуго. Баш као што ни Гагарин дуго не поживи!

За коњичку свјетину, опет је остао Нови мост.

Нови мост је био шеталиште коњичке омладине све до почетка потоњег рата. На његовој средини, негдје изнад матице плаховите Неретве, сусрела би се младеж са лијеве и десне стране ријеке, мијешала и постајала једно и мислила на једно, на љубав! Мост је и данас ту, и ријека Неретва је испод, али сада њиме шетају неки други клинци, једновјерници, али све више различитији и непоузданији, међусобно! Реновирање коловоза на овом мосту извршено је у љето 2014. године.

Бетонски мост: Трећи мост, узводно од Старог моста, направљен је послије најновијег рата у БиХ. И, некако, испаде: рат, па мост, рат, па мост!

Не ваља слутити!

Почетак градње овог моста је датумиран. Било је то 18. октобар 2006. године! Отворен је 15. јуна 2007. године. Дужина моста износи 107, а ширина 9,5 метара са пет распона. (Оваквим мостовима се не истиче име градитеља!).

Овај бетонско-жељезни мост спаја Стари Град (Пркањ) с насељем Поље, на десној обали Неретве. Још је безимен и неопричан. Додуше, називају га „Мост Орашје – Доње Поље“. Предугачко је то име да уђе у народно ухо и – локалну историју!

Остали мостови: Има Коњиц још мостова, али немају, засњебну, причу о себи.

На рјечицама Трешаници (три!), Тушчици, Бијелој и безводном Сухом потоку, али и на Неретви узводно и низводно од града. Ипак, вјероватно и они имају неку своју причу која, ето, још није обнародована!

 

 

 

Биће и то, само треба дуго чекати!

Када већ причамо о коњичким мостовима, било би неправедно да не поменемо и онај најновији, пет-шест километра низводно од Коњица. Отворен је 11. јуна 2011. године. Ријеч је о заиста лијепом мосту, који својом дужином од 524 метра повезује Челебиће и Лисичиће. Изградњу моста, како се тврди, становници Лисичића и других околних села, чекали су пуних 60 година! Наводно, било им је обећано да ће, прије него што им плодне њиве потопи Јабланичко језео, бар за утјеху, добити лијеп мост како би брже стигли до коњичке чаршије!

И тако…Мостови се не праве само да спајају обале ријека, или неких других брдовитих размеђа… Праве се и да спајају људе, њихове нарави и обичаје, па тако, речено медицинским рјечником, служе као пејсмејскер који побољшава и одржава ритам људског живота између обала…