Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Још од ране младости, волио сам да купујем књиге. Често ми се дешавало да и посљедњу пару дам за књигу! Ево једног таквог давног догађаја.
С јесени 1969. године, као студент прве године Факултета политичких наука у Сарајеву, журио сам да што прије стигнем на жељезничку станицу и уграбим путнички локални воз до Коњица. Пут ме водио да прођем поред књижаре „Култура“, која се налазила близу велелијепног здања „Радничког универзитета Ђуро Ђаковић“ у Сарајеву.
У тој младалачкој журби, „лака корака и хитра погледа“, наједном ми се поглед (а и корак) нагло заустави на невеликом а лијепо уређеном излогу те књижаре. У средини, на издигнутом стакленом сталку, била је књига „Цвеће зла“, француског пјесника Шарла Бодлера, претече и утемељивача модернизма, у издању „Просвете“ из Београда. Гледам: тврд повез, са бијелим омотом на коме је портрет пјесника, боема и жестоког љубавника! Испод књиге је писало ћириличним писмом: „Најновије издање“.
„Ух, богаму, гдје ме нађе!“, скоро да наглас изустих!
(У то вријеме, Бодлер је био често превођен, радо читан и рецитован.)
Погледам мало боље, не бих ли видио цијену. Џаба напињање, не видјех је! А то и јесте била замка књижара да радозналог купца намами у саму књижару када и куповина изложеног предмета постаје изгледнија!
Заборавих на воз и уђох у књижару. На вратима ме „запљусну“ мирис свјеже оштампаних књига!
Љубазна продавачица рече цијену жељене књиге. На моје велико разочарење, таман се поклапала – динар у динар – са количином новца у мом џепу! „Ако је купим“, мислио сам, „мораћу се шверцовати у возу до Коњица! „Ако је не купим“, развијао сам мисао даље, „остаће ми задуго жао што је нећу имати у својој библиотеци коју сам тек био оформио.“
Ипак, љубав за књигом је превладала „неимаштину“ у џепу!
Тако се „Цвијеће зла“ нашло под мојом мишком и момачки пожурих да стигнем на воз!
И стигао сам!
Али, ваљало је сада, без карте и без динара у џепу, ући у воз и ту своју личну нелагодност издржати најмање сат и по, колико је том путничком возу, требало времена да стигне до Коњица.
То је био воз са неколико вагона „друге класе“, понајвише сервиран за раднике, ђаке и студенте, али и за Сарајлије, рибаре, који су свакодневно хрлили на Неретву, или Јабланичко језеро. Сви су га звали „локал!“
„Локал из Коњица за Сарајево… локал из Сарајева за Коњиц!“, биле су устаљене реченице путничке клијентеле.
Кондуктери су били, углавном Коњичани! Поменућу неке: Тома Калем и Чедо Јаковљевић из села Бијела, Миле Шаран и Тодор Ћећез из Коњица, Рамо Рамић из приградског насеља Подорашац, Славко Ћећез из села Доње Село, итд. Било је устаљено правило возног реда: два вагон – један кондуктер! И сви су, углавном, од тих разноврсних путника, знали какаву „професионалну ћуд“ има сваки поменути кондуктер, односно, код кога се, уз мало личне среће, може шврецовати, а код кога не!
Имао сам таман толико времена, прије него што је воз кренуо, да стимам Тодора Ћећеза како улази у презадњи вагон воза. Од свих кондуктера, он ми је, још од прије, изгледао најдоброћуднији.
И са неким олакшањем, ускочих у тај вагон!
Он, Тодор Ћећез, округлог, весела, насмијана лица, благог, умиљатог очинског погледа, учтивим поздравом и уздигнутом десном руком са два прста према ободу жељезничке капе (са друга три је држао машиницу за поништавање, односно пробијање карата), негдје око станице Илиџа, заусти на почетку вагона:
„Молим вас, припремите карте за преглед!“
И тако… Корак по корак, од путника до путника и – дође до мене!
„Добар дан, момче! Молим вас вашу карту!“
Ћутим. Гледам га право у очи. Смишљам шта да му кажем. „Да и даље ћутим? Не, рећићу му истину!“ Једва, кроз осушено грло, храпавим гласом, изустих:
„Немам карту, али зато имам књигу `Цвеће зла`! Ево, извол`те, погледајте, само је немојте пробушити!“
И, брже-боље, утрпах му књигу у руке!
Тодор, збуњен мојим понашањем, узе књигу и поче пажљиво да је листа! Послије неколико тренутака, врати ми је са осмјехом и рече:
„У реду… Али имам један захтјев. Идући пут, када те сретнем у возу, да ми одрецитујеш једну пјесму од тог твог Француза, ко ли је већ…“
И би тако!
