ЛИКОВИ ИЗ МОГ РОДОКРАЈА: ИЛИЈА Ш.КУЉАНИН – НЕ ПУЦАМ НА БРАЋУ РУСЕ!

 

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Према причању оних коју су га упамтили,
Илија је био један од оних доброћутни и богоугодних
Загоричана који је необично волио дјецу!

За њих је
увијек у својим џеповимаби у џепу имао неки
поклон: јабуку, крушку, сушене љешнике или
бомбоне… Када би га сеоска дјеца угледала на путу,
трчала би према њему испружених руку и весело
клицала његово име:
– Ево ђеда Илије, ево ђеда Илије…
Илија је рођен 16 година прије него што је
наступио двадесети вијек, односно 1884. године.
Колико је година имао када се оженио није остало
упамћено у главама његових потомака, баш као што
се не зна ни рођено име његове жене. По тадашњем
обичају, удате жене су се најчешће звале по мјесту
одакле су биле родом. Она је била из села Блаце, па
је за свакога у селу била „Блатачка“. Таман када су
им дјеца почела да долазе на свијет, Илија је
мобилисан у аустроугарску војску.

Његов рати пут се добрим дијелом разликује
од осталих Коњичана који су се нашли под ћесарском
заставом у Првом свјетском рату. Из Загорица је
дошао у Сарајево. Ту се задржао неколико дана, али
је убрзо отпремљен за Беч. Одмах је распоређен на
Источни фронт као и већина Срба који су тада

мобилисани. Према његовим каснијим казивањима,
Илија је имао срећу да су га Руси одмах заробили.
– Нисам био ни метак опалио када сам се
предао Русима. А и гдје ћу пуцати на нашу
православну браћу!, причао је касније Илија.

У Русије се Илија упознао са ратним
дешавањима у Србији. Чуо је, такође, за многа
звјерства која су над српским живљем чинили
аустроугарски војници. Да ли да остане у Русији или
да се придружи у добровољне бригаде који ће поћи
према Србији?, била је дилема. Али, храбри и
поносни Илија није се пуно двоумио. Одмах је, са

осталим заробљеним Србима, пожурио да се пријави
у српске ратне добровољце. Добио је и број
добровољчког увјерења. Запосано је: 528-33.
Илија се борио са српском и црногорском
војском. Прешао је Албанију и био учесник пробоја
Солунског фронта. Више пута је одликован.
Послије завршетка Првог свјетског рата,
Илија је добио обвезнице са правом на колонизацију.
Али, ни тада се није двоумио. Остао је у питомини
села Загроица.
По повратку у родни крај, Илији су се почела
рађати дјеца. За разлику од оца Шћепе, који је се
женио четири пута, и имао петоро дјеце, Илија је са
својом „Блатачком“ имао тринаесторо! Углавном су
се рађали близанци. Нажалост, седморо је умрло још
као бебе.

Преживјела дјеца понесоше имена: су Лазар и
Милица (близанци), Зора и Анђа (близнакиње) и
Шћепо и Илинка (близанци).
Илија је умро релативно млад, од тифуса,
1944. године. Сахрањен је мјесном гобљу у селу
Загорице. Нажалост, гробно мјесто му није
обиљежено крстачом.
Његов унук Илија, син Лазаров, био је наумио
да му подигне споменик. Нажалост, и њега је смрт
прерано претекла.