Срби из Коњица Srbi iz Konjica
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
У љето 2003. године, односно 17. јула, у редакцију часописа „Прави одговор“, у Ресавској улици бр. 28 у Београду, навратио је Боривоје Борозан, књижњвник и некадашњи директор Гимназије „Алекса Шантић“ у Мостару.
Рече да сада живи у избјеглиштву у – Нишу!
Пупчана, земљачка нит, она поуздана нит херцеговачка, која се одвећ растеже, а без бојазности да ће икада пукнути, брзо нас је спојила у причи и присјећању пријератног живота, те проведосмо неколико сати у угодном разговору. Наравно, причали смо и о избјеглиштву, али понајвише о страдању српског народа у долини Неретве. Уто, мој нови познаник Боривоје Борозан, извади из невелике своје црне торбе једну књижицу, А5 формата, од 180 страна. Гледам наслов: „Долина Неретве 1914–1918. у литератури и документима.“ Аутор: Боривоје Борозан.
На мом лицу је опазио нарочиту заинтересованост за своје рукодјело и без имало двоумљена, пружи ми је као поклон, уз посвету:
„Своме Ђури Си. Куљанину, за сусрет на стази избјеглиштна и судби заједничкој“.
И потом ми рече:
„Драги земљаче, прочитај књигу и шири истину о српском стардању у долини Неретве током Великог рата… Обрати пажну на страдања Срба на подручју Коњица. Заслужују да им се имена сачувају и у некој твојој књизи и у народном сјећању.“
Гледам га… Пружам му руку… На његовом широком и питомом лицу, правилних црта, као да су, однекуд из дубине душе, истовремено, физички одјекивала два сликовита и препознатљива знака: туга и чежња! Да, да, управо она никада потпуно дефинисана избјегличка туга и доживотна чежња за родним Мостаром, односно Херцеговином!
Испратио сам га до испред Цркве Светог Марка…Братски смо се пољубили и растали уз увјерење да ћемо се некада срести у Мостару или Коњицу. Авај! Више се никада нисмо срели ни видјели!
Зашто ово, поштовани читаоче, сада помињем и пишем?
Из врло једноставног и практичног разлога. Ево, послије пуне 23 године од тог сусрета у редакцији Правог одговора,, отворише ми се путеви да нешто више кажем о злочинима над Србина на подручју Коњица почетком Великог рата. Дакле, о тој првој „жетви“ српских глава!
А тај пут има своје извориште управо у књизи нашег Херцеговца и човјека, Боривоја Борозана, коју и данас чувам на видном мјесту међу другим књигама…
У преедговору ове веома корисне књиге, аутор наводи:
„Пред тобом је, поштовани читаоче, књига о истинитом и дубоко доживљеном свједочанству умјетника и документариста једног времена зебњи, невјерица и пометњи, зулума и крвопролића, тјелсних мука и душевних патњи – свих зала која су снашла, потерсла и уплашила душе у долини Неретве 1914з–1918. године, подручја Херцеговине сиромашног свиме осим страдањима и патњама.“
Иначе, у четири мање засебне цјелине „Прошлост и становништво Босне и Херцеговине од најстаријих времена до завршетка Великог рата“, „Мостар“, Чаљина“ и „Коњиц“, аутор је тако ређао догађаје да нас, током читања, не напушат сазање да да се историја понавља и увијек, некако, на штету Срба!
