Срби из Коњица Srbi iz Konjica
ИЗ МОЈЕ НАЈНОВИЈЕ КЊИГЕ
„ПРЕОСТАЛЕ СУ САМО УСПОМЕНЕ“
ДОБРИЛА И ГУМИЦА
Поше: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Бијаше то давно, заиста давно! Баш онда када сам пошао у први разред Осмогодишње школе у Коњицу!
Од помагала за учење са собом сам носио двије свеске, једну рачунску, а други са линијама за писање великих и малих слова, и таблу, формата 20×30 центиметара, са лијепо урађеним дрвеним оквиром. Једна страна табле је, такође, била са линијама (црвене боје) за велика и мала слова, а дуга страна подијељена на квадратиће (рачунска страна!), такође са црвеним линијама.
О десном, горњем крају табле, био је причвршћен канап дужине око 30 центиметара на чијем је крају била везана мања спужва. Таблу је морао да има сваки првачић!
По табли се писало тзв. риском који је наликовао на мању оловку. У стари то је била једна врсте креде која се правила у бијелој, црвеној и плавој боји. Спужва је служила за брисање табле.
И тако…
На једниом часу, када је моја учитељица Милојка Шукић, диктирала неке реченице које смо оловком писали у свеску са линијама за велика и мала слова, ја сам погрешно написао једну ријеч. Наравно, требао сам да је избришем, али нисам имао гумицу!
Са моје лијеве стране, у другом реду, сједила је извјесна Добрила. (Ево, док ово пишем, не могу се сјетити њеног презимена. Знам да јој отац није био Коњичанин. Дошао је однекуд, и био запослен у тадашњем Предузећу „Игман“ у Коњицу… Сјећам се, становали су у насељу Пухале.)
Међутим, послије толико прохујалих година, ако се не сјећам њеног презимена, зато могу да је опишем! А да сам сликар, могао бих је вјерно и да нацртам!
Била је то дјевојчица округлог лица, са правилним цртама, помало прчаста носа, зелних очију и плавом косом коју је сплетала у двије кратке плетенице – на крајевима везане танком црвеном траком – које су јој падале на рамена. А када би се насмијала, из осмијеха би се појавили здарви, бијели, зуби… Била је помало и враголаста као и већина дјевојчица у тим годинама…
Али, да се вратим мојој невољи са гумицом.
Поред мене је сједио неки Смајо Превљак из села Превље. Замолио сам га да ми да гумицу, али је ни он није имао.
Онда сам са упитним погледом погледао Добрилу која је већ била наслутила да сам у некој невољи… Усудио сам да је шапатом упитам:
„Имаш ли гумицу?“
Чинило ми се као да је једва дочекала да ми помогне. Десном руком ми је додала гумицу, рекавши:
„Изволи!“
Нисам јој ништа одговорио, избрисао зам попгрешну ријеч и одмах јој вратио гумицу уз тихо, једва чујно, изговорено: „Хвала“.
Она, градско дијете, која је већ знала културно опхођење у комуникација, рекла је:
„Молим!“
Мени се учинило да ме није добро чула, па сам поново рекао: „Хвала“.
Опет исто. Само је сада, уз благи осмијак, поновила удвојени одговор:
„Молим, молим!“
То њено „молим“ ме донекле збунило, не знајући да је то уобичајен одговор на захваљивање…
На великом одмору, који је у то вријеме трајао десет минута, Добрила ми је пришла и, онако како то само искрене дјевојчице знају, појаснила ми то њено „молим“. А сјутардан ми је поклонила нову гумицу!
Убрзо смо постали добри пријатељи… На великом одмору размјењивали смо ужину: она ми је давала бијели, правилно резани пшенични хљеб, у замјену за откинути грумен моје јечменице… Распитивала се о мом селу и говорила ми да ће ме посјети јер и сама воли село…
Онда је дошло полугодиште…
Тих 15 дана, колико је трајао зимски распуст, једва сам чекао да поново угледам Добрилу у клупи са моје лијеве стране…
И првог дана, клада смо посједали у клупе, њено мјесто је било празно! Тугаљиво сам ћутао. Нисам се усуђивао да питам учитељицу, или некога другог, шта је с њом! Тек сјутрадан је учитељица рекла да се Добрила исписла из школе и са родитељима се преселила у неки други град… Који? – није рекла!
О, Боже, колико сам био тужан…Баш онако како то дјеца знају туговати са драгим пријатељима…
Гумицу, коју ми је поклонила чувао сам све до завршеног четвртог разреда… Била истрошила, али не и моја успомена на Добрилу… Драгу пријатељицу Добрилу….
Неколико година касније, када сам пошао у средњу школу, почео сам се распитивати за Добрилу… Али, нажалост, ниоткога нисам могао добити информацију у који град се одселила…
Нека ова кратка прича буде још једно, тихо и лијепо сјећање на моју драгу пријатељицу из првог разреда осмогодишње школе у Коњицу: Добрилу, којој сам заборавио презиме, али не и успомену!
