
Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин
Када је пуковник Гојко Крнета, 1. мартра 1963. године, именован за директора предузећа „Игман“ у Коњицу, међу првим који му је дошао у канцеларију и честитао ново радно мјесто био је радник истог предузећа, Симо Ђ. Куљанин. Некако, скоро ненајављено, појавио се на вратима његовe велике и удобне канцеларије у управној згради предузећа, пружио му руку и рекао:
– Друже директоре, нека вам је сретно директорско мјесто. Ви сте ми пети дирктор од оснивања фабрике, а ја сам један од оних првих радника који су јој темеље затемељали! Зовем се….
Потом је Симо извукао из џепа политрењачу загоричке ракије шљивовице и пружио је Крнети да у то име, по старом српском обичају, наздрави.
Крупан и широких рамена, мало искошених леђа због рањавања, мрког хадјучког погледа и изгледа, Гојко је испред себе гладо омањег човјека у плавој радничкој блузи коју је прекрила прашина од пиљевине. (Симо је радио на цуркулару за резање пиљевине која се користила у намјенској индутрији.) Узео је флашу, ставио је на сто и понудио Сими да сједне у овалну кожну фотељу. Позвао је секретарицу Веру Маријановић да донесе двије чаше…
Међутим, Симо је у џепу, осим политрењаче ракије, имао још нешто: имао је папир, илити рјешење о отказу! Уручено му је прије пар дана које је потписао Раде Дивјак, Крнетин претходник. Нова привредна реформа није ни Симу, а још ни 400 Игманових радника, мимоишла. Постао је вишак радне снаге у Игману којег је, са још неколицином отпуштених радника, први почео да гради и ствара.
Када је Крнета прочитао рјешење и саслушао Симину кратку биографију, устао је, пришао му и загрлио га, и рекао му:
– Ајде, јуначе, попиј још једну ракију и иди на посао! А ово рјешење ћемо бацити у корпу за смеће!
Тако је Симо (а и многи други) остао на свом радном мјесту, а Гојко Крнета остао запамћен међу радницима као један од најуспјешнијих и најомиљенијих Игманових директора.
Отуда, та дивна људина, доброчинитељ и успјешан директор, и заузима мјесто у овој књизи о коњичким Србима, иако није био рођени Коњичанин. Међутим, за многе њих био и отац и мајка у периоду од 1963. до 1970. године колико је директоровао Игманом.
Његов долазак у Игман у Коњицу, значио је и потпуни препород ове фабрике која је била жила куцавица свеукупне коњичке привреде. Тако је било све до дана када је Гојко Крнета напустио ово предузеће.
Прса Гојка крнете су красила многа војна и мирнодобска одликовања: два Ордена за храброст, Оредн народне армије, Оредном братства и јединства и друга… Носилац је Партизанске споменице 1941.
И тако… Живот са собом носи много шта непредвидљивог и изненађујућег. Велике и нарочите људске заслуге се зачас заборављају, а неке друге животне (не)вриједности излазе на површину. То је, рекли бисмо, Божји усуд…
Зато ћу укратко навести мој посљедњи сусрет с Гојком Крнетом, човјеком којег су, нажалост, многи зачас заборавили…
С прољећа 1984. године, у Друштвеном ресторану у Игману, случајно сам срео Гојка Крнету. (Често смо се виђали и у Београду и разговарали.) За великим замашћеним столом, у радничкој мензи, пио је кафу са радницама ресторана. Након краћег разговора, упитао сам га, да ли се сусрео с неким о директора Игмана ?
Одговорио је доста скрушено:
- Нисам! Нико ме није позвано ни на пиће. Све је
сада, овдје, постало много, много друкчије…
Недуго послије нашег сусрета, у Игман је стигла вијест да је умро Гојко Крнета!
Наш велики и добри директор и људина, Гојко Крнета!
Био је топао, месец јун, 1984. године Сахрањен је у Сарајеву, далеко од свог Родокраја. Доње Водићево…
Гојко Крнета је рођен 1925. године у селу Доње Водићево код некадашњег Босанског Новог. За вријеме Народноослободилачког рата (1941–1945) прикључио се партизанима на Козари и обављао многе војничке функције….
Срби из Коњица Srbi iz Konjica